27
sub, feb
Чувени прота сеочки Гаврило Смилић је живео 120 година
Category

Чувени прота сеочки Гаврило Смилић је живео 120 година

Из овог краја потиче и Гаврило Смилић, чувени прота сеочки, о коме се нараштајима и сада преносе истините приче.

У запису знаменитог професора Гимназије у Косовској Митровици, Аврама Н. Поповића (1867-1934), родом из Копорића, о поткопаоничком насељу Сеоце, наводи се, између осталог:

''На источној страни горостасне Треске, у сливу Луковске реке, налази се око двадесет растављених и сламом покривених кућерака. То је старо село Сеоце, пра-ви тип планинских насеља, одакле се, после српско-турског рата 1876-1878. године, издвојило око двадесет кућа и одселило у Топлицу.

Осим старе црквине, која подсећа на прошлост, и неколико прастарих стабала храста око ње, као и стеновитог масива у облику пласта сена, за који кажу да представља остатке града ''проклете'' Јерине, данас у Сеоцу нема других знаменитости, али је несумњиво да је на Копаонику, у другој половини осамнаестог и почетком деветнаестог века, на гласу била виђена задружна кућа попа Јована Смилића из Сеоца, која је тада имала три свештеника.

У тој породичној задрузи, почетком друге половине осамнаестог века, свет је угледао Гаврило, по рођењу трећи син свештеника Јована Смилића.

Јован је имао још четири сина: Милована, Мијаила, Косту и Петра.

Још пре устанка (Првог српског – прим. Р.Г.) Гаврило је, као и брат му Мијаило, ''изучио књигу'' у манастиру Високи Дечани и спремио се за свештеника, али се није запопио.

Милкана, Гаврилова жена, родом из Влајковаца, код Бруса, остала је упамћена као Нака, како су је из милоште звали. У браку с њом Гаврило је имао три сина: Мину, Ђорђа и Мијаила, који су помрли, али има живе унуке, Филипа и Максима. За живота оца Јована, који је умро у Забрђу, на Жељину, у збегу пред турском најездом, уместо крста и епитрахиља, Гаврило је прихватио мач и перо, витешки бранећи свој род, слободу, част и отаџбину.

Првог дана устанка на Копаонику, 1804. године, Гаврило (тада је био ожењен и у пуној снази) постаје писар у војсци бимбаше Радисава Малкића из Штаве.

Учествовао је у свим бојевима и догађајима на Копаонику. Суделовао је у бо-рбама код ''малене Бањске на Косову'', у опсади Новог Пазара, затим у бојевима на Рогозни, око Куршумлије, Крушевца, на Делиграду и Варваринском Пољу.

            После пропасти устанка у Шумадији 1813. године, када су Копаоничани, силом прилика, морали поново бити на милости и немилости Турака, Гаврило се вратио у родно Сеоце. Покоривши се тешкој судбини, сакрио је оружје и ту, у миру и планинској тишини, повучен од јавности, живео је до своје смрти, чувајући са унуцима стада на падинама Треске.''

            Јужно од Сеоца и каменитог масива Треска уздиже се Пилатовица, највиши врх у овом крају (1703). Западно од Пилатовице, изнад заселка Добро Брдо, протеже се Калуђеров вис. На тој планини, после турског поробљавања Топлице и разарања православних светиња, цркава, храмова и манастира, живео је калуђер Јустин. Њему се касније придружују монах Јулијан и искушеник, старац Филимон.

Манастир Светог Николе у Влахињи, у коме је Јустин живео у испосници, и у њему провео десетак година, Турци су спалили, а бројно братство је уточиште нашло у манастирима широм Србије.

Монах Јустин, који је пуком случајношћу остао у животу, настанио се на планини, која доминира његовим родним селом. На њој је подигао колибу и живот провео у забити и беспућу, чувајући једно од најбројнијих стада у копаоничком крају. По оцу Јустину, кога су једне хладне зиме пронашли ловци залеђеног у колиби, ова планина, са које се овај калуђер преселио у небеско царство, добила је садашњи на-зив – Калуђеров вис.

            Гаврило је са Радисавом (у Карађорђевом деловоднику је забележен као ''Радисав Вучитрнски'') био у сродству – Штављани и Сеочани се сматрају као род, јер славе исту славу - Светог Мину, који пада 24. новембра.

            После слома устанка 1813. године Гаврило се вратио у родно Сеоце. Остатак живота је провео у планинској тишини, чувајући стада са унуцима Филипом и Максимом, пошто су му синови умрли.

            Сачувани извори наводе да је Гаврило живео 120 година.

            ''Гаврило је био необичног карактера, прави српски херој из Карађорђевог доба, који својим мачевима из темеља потресаше Османско царство. Био је висок, снажан, црномањастог лика, речит и разложан, али је мало и мудро говорио. У старости га је красила бела брада, дуга до појаса'' – наводи Аврам Н. Поповић и истиче: ''Гаврило је на Копаонику уважаван и поштован као врло учен, мудар и врло разборит човек.

            Гаврило Смилић, на гласу прота сеочки, умро је пет-шест година пре српскотурског рата 1876. године. Сахрањен је на  гробљу у селу Сеоцу. Његов гроб је запуштен, без обележја и натписа, али његови ратни подвизи још су у памћењу и у свежој успомени народа слободарског копаоничког и поткопаоничког краја.''

Довитљива чобаница  Милуника

            У раздобљу између два светска рата свету мисију очувања наше православне вере чувала су и два брата, два свештеника, Солтир и Марјан Глигоријевић из села Сеоца. Они су живели на свом имању, на дедовини, подно кршевите Треске, у заселку Јасиче.

            За време празника, венчања, крштења и других светковина, браћа остављају радове у пољу, одлажу мотику, срп, рало и косу, узимају епитрахиљ, крст, кандило и тамњан и одлазе на службу, у цркву.

            После повлачења славне Српске војске преко албанских врлети, у којима су многи Копаоничани, Топличани и Косаничани остали завејани у снегу и промрзли, а многи су умрли од глади и напора, варош Куршумлију је освојио бугарски окупатор. У области Топлице једино је Блаце пало у руке Аустро-угара.

            Бугари су завели суров терор.

            Једна од наредби бугарских окупационих власти гласила је:

            ''Сви војници, од 18 до 50 година старости, који су служили Српској војсци, сви официри и сва сумњива лица, треба да се похватају и интернирају у унутрашњост царства'' – гласио је одговор окупационих власти на питање кога интернирати у Моравској области.

            Заробљеници су одвођени у бугарке логоре: Сливен, Стару и Нову Загору, Кнежево, Пловдив, Шумен и друге. Од око 100.000 заробљеника сваки други се није вратио свом дому и породици.

            После слома Топличког устанка бугарска патрола је на уласку у село Сеоце најпре наишла на чобаницу Милунику, која је чобановала у атару Валога.

            - Где се налази заселак Јасиче? – питају.

            - Ено, горе, далеко, у брдима! – одговорила је Милуника.

            - Тамо живе два попа, браћа Солтир и Марјан – опет ће бугарски војник.

            - У овом селу нема попова. Овде живе сељаци – била је одлучна чобаница.

            Окупаторска патрола је одмахнула руком и вратила се одакле је дошла.

            Довитљива и храбра Милуника заслужује признање, да уђе у књиге, јер су захваљујући њој спашени животи два духовника овог краја.

            На сликама: Село Сеоце