20
sre, jun
Кад је варош на симит мирисала...
Kategorija: Društvo

Кад је варош на симит мирисала...

     Четвртак, деветнаести октобар 2017. године. У црквеном календару Томиндан, крсна слава многих породица. После подне у вароши подно Самокова, узвишења, које доминира насељем на ушћу Бањске у Топлицу. Ослабљено и жаморно, а умиљато сунце, топло као људска душа, примиче се западу, Адамовој планини, иза чијих врхова, горе чарне, трну последњи зраци вечите михољске звезде.

     Мирно је и тихо. Ни дашка ветра. Са врхова топола, што се горде на обалама примирене Бањске, с времена на време, зачује се гак врана, које најављују скору промену времена. Из правца оближње Баћоглаве кликће орао, са оближњег кукурузишта тишину проломи креја.

     Лепота је видети Самоково у чарима октобра. На косим залазећим зрацима звезде подгорина се окитила хиљадама нијанси најразличитијих боја које ни један сликар природе није успео на платну да добије. Листопад жути, вене, опада и одлази у неповрат.

     На крају Косовске улице, број 108, у Куршумлији, налази се дом пекара у пензији Владимира Владе Арсића (1932), чија породична кућа, својом  архитектуром и изгледом, привлачи пажњу пролазника. Са терасе, са доксатима, југу окренуте, поглед допире до обала Баћоглавског потока, Бањске и превоја Преполац, крајњих југоисточних огранака шумовитог Копаоника.

     Навиру сећања на прошла времена као скакутаве и кристално бистре воде горских кладенаца.

     - У оно време живело се безбрижније, са више поштовања, уважавања и међусобног дружења. Поштовали су се сви празници и недеље. Редовно се одлазило у цркву и на саборе. Реч је била јача од свега. Светиња. Сада је тога све мање, а све више отуђености, самоће и убрзаног темпа живота – сматра Влада и наставља:

     - Кад неко путем пролази, обавезно се устане, без обзира да ли су у питању старије или млађе особе. Устаје се и када деца сокаком прођу. За њих су говорили да наилазе будући војници, домаћини, ратници, браниоци слободе и отаџбине.

     Било је незамисливо да се бака не пољуби у руку, да се прође крај пролазника, знаних и незнаних, а да се не пожели добар дан. Била је то част, дика и понос родитеља, обичај и традиција, вековима негована. Свакодневица.

     Ми, млади, састајали смо се код Војничке чесме, подно Самокова, на обали Бањске, затим на железничкој станици, где смо дочекивали и испраћали возове, на корзоу, у хотелу ''Европа'' у коме је био смештен биоскоп. Окупљали смо се око Соколског друштва и његових секција: драмске, фолклорне, музичке... После Другог рата улогу Соколског друштва преузело је КУД ''Божа Јордановић'', названо по младићу који је погинуо у борби против фашизма, иначе, мом брату од тетке. Корзо је трајао од 18.00 до 20.00 часова, а онда се ишло у бисокоп. Ко не оде да погледа најновији филм, одлази кући. Сутра је нови дан. Обавезе.

     Док се све слабији зраци сунца примичу свом заоду, на врху Самокова, одакле се ова тиха топличка варош види као на длану, помаља се месец жути.

     - Куршумлија је – наставља Влада - варош липа. Најлепша је у јуну и октобру. Почетком лета прекрију је мириси липа, а у јесен обгрле чари листопада. Вечери у то доба су, одиста, биле бајковите. Када у позне заранке трговци преузму прву туру симита, замирише читава варош. Кад се месец небом јави и електрична светла обасјају улице и обале Бањске и Топлице, варош је изгледала чаробно привлачна. Опојно мирише симит, миришу липе, у јесен врући кестенови, а у сусретима младости, што би казао Митке, замирисале девојке.

     Симит је, иначе, врста хлеба који се месио и пекао по посебном рецепту, без адитива. То су радили чувени мајстори, а тајна је у томе што су квасац, који даје арому симиту, сами справљали и кували га. Тај посао није могао да обавља сваки пекар. Било је то мајсторство, уметност. Нажалост, нема више таквих зналаца.

     Симит је био веома тражен. Онда су горњотопличка и косаничка села била пуна чељади, а четвртком, пазарним даном у Куршумлији, када се у варош сјате стотине и хиљаде пијачара, било је незамисливо да се не купи ова врста хлеба. Сељаци пуне бисаге симитом, па су пекари имали пуне руке посла.

     У сећању је остала анегдота о једном виђеном домаћину са планине који се једног четвртка зором спремао да дође у варош. Док је седлао дората, његова животна сапутница га упитала да ли да му запакује хлеб да понесе на далек пут. ''Дуг је дан, пут је далек, огладнећеш'', казала је. ''Зар да покварим симит?'' – одговорио је.

     Ја сам, иначе, свој радни век започео и провео у пекари која се налазила преко пута садашње бензинске станице у центру вароши. Производили смо бели и црни хлеб, бурек, штрудле, кифле и друга пецива. Са мном, у то време, радили су пекари: Божа Сучкар из Прокупља и Куршумлијчани: Бане Богдановић, Предраг Илић, Милош Ивић Црни и Драгиша Максимовић Бели, који је погинуо у рату 1942. године. Његов отац је био Рус. Године 1917. доселио се с породицом у Србију.

     Онда смо се препознавали по надимку.

     Себе нисмо упоређивали са другима. Мало је требало да будемо срећни. Те дивне слике остављају дубок траг у души. Носе се и памте до краја живота.

     Куршумлија је, бележе летописци, у то доба, била паланка занатлија, трговаца и кафана.

     Развојем индустрије и технологије многи занати су отишли у историју. У заборав. У овом крају више нема брдара (занатлија који се бавио израдом брда и брдила за ткање ћилима), затим жрвњара (израда жрвњева), кожухара (шивење одела од коже), копчара (израда копчи), лукара (прављење лукова), понесара - носача (пренос терета), баштована-вртлара, ситара, опанчара, казанџија, бачвара, качара, седлара, грнчара, вуновлачара, штрикера, поткивача, фијакериста, кочијаша, таљигаша, калајџија, лончара, носача меса, коритара, прстенџија, пушкара, папуџија, ужара, бојаџија, шпекуланата, кожара, циглара, црепара, лицидера и других.

     Проредили су се и воденичари, а са њима и воденичарско-ушурске услуге.

     После ослобођења од Турака 1878. године у Топличком округу било је 129 воденица, у општини Куршумлија радиле су поточаре са укупно 87 витла.

     Куршумлија је између два светска рата била варош кафана. У њима су се одржавале свечаности, сусрети са знаним и незнаним путницима намерницима, закључивали послови, рађале се љубави, уговарале свадбе и друге светковине.

     Памтим Ивићку кафану, после рата ''Џубокс'', затим ''Корзо'', који се налазио где је сада трговинска радња Васовића (у давна времена ту је била чајџиница). У наставку Косовске улице, где је први улаз у стамбену зграду из правца Катастра непокретности, налазила се приземна зграда у којој је била смештена управа ондашње сеоске општине, која је обухватала 17 села око вароши. Крај ње, у приземљу, постојала је кафана, а на спрату је радила фотографска радња и берберница Љубе Крстића. У објекту Катастра била је смештена варошка општина, а седиште Косаничког среза, начелство, се налазило у згради која је порушена, а на месту ње подигнуто садашње здање локалне самоуправе Куршумлија.

     Кад већ помињем старо здање Катастра непокретности, да подсетим да се на њему налазила тераса окренута северу, односно централном градском парку. На простору парка тада се налазила пијаца која је пазарним даном била преплављена светом. Тога дана страначки прваци, у свечаним оделима, са штапом и шеширом на глави, са ове терасе обраћали су се својим члановима и симпатизерима. Жива реч је одувек најбољи начин обавештавања.

     У варошкој општини је радио мој отац Војислав на пословима деловође, а Вукоје Пантић је био благајник.

     У Улици Палих бораца, где се сада налази посластичарница, радио је подрум алкохолних пића, а у наставку апотека. На месту садашње апотеке била је Трифунова пекара, а на месту продавнице ''Борово'' нализила се кафана власника Чеде Ристића.

     Преко пута кафане ''Европа'' била је кафана Обрада Луковића, касније названа ''Пролеће'', док се на месту продавнице ''Гвожђара'' налазила Урошева кафана. До ''Пролећа'' је постојала трговина Апостола Станковића, а у наставку кафану је држао Цане Поповић.

     На месту данашње ''Пивнице'' је била Белоичина кафана, а преко пута општине кафане Андрије и Војина Луковића. На почетку Улице Вука Караџића се налазила и кафана ''Код занатлије'' у којој се 1917. године Ица Калајџија сукобио са финансијским бугарским начелником, ''акцизним'' Атанасовом Бакаловим, после кога је букнуо Топлички устанак, чији је пожар захватио читав југ Србије, Поморавље, Понишавље и Расину.

     У том делу града налазила се кафана ''Козара'', власника Боже Милосављевића, затим угоститељски објекти Јове Јоксимовића и Милета Митровића. У Улици 16. фебруара госте је привлачила Ђукићка кафана, а такође и кафана Вујке и Влајка Видојевића.

     На углу улице која, из правца Прокупља, води према храму Свете Тројице, налазила се кафана, чији су власници били Драги и жена му Јованка.

     Сећам се да се и Трајко Лазић бавио кафеџијским пословима. Његова кафана се налазила такође у садашњој Улици Вука Караџића, а најбоље ћевапе у вароши је припремао мајстор Драгољуб Дража Вучић – сећа се Влада Арсић, који је радни век провео у ноћном раду, у пекари.

     Иначе, Улица Вука Караџића пре рата је носила назив Стевана Биничког, Немањина - Цара Лазара, Палих бораца - Краља Милутина, Карађорђева -  Милоша Обилића, Пролетерских бригада - Црквена, 7. јула - Девет Југовића, Косте Војиновића - Лешњанинова, 16. фебруара - Самоковска.

     За Владу Арсића, живу енциклопедију  Куршумлије, кажу да је у граду на Топлици био мајстор над мајсторима у справљању и печењу бурека.

     Према његовом казивању у Куршумлији је, између два светска рата, било чак двадесет угоститељских објеката, а ова топличка варошица је 1910. године, према подацима пописа, имала 1.553 становника, док их је 1948. године било 2.382. Грубе рачунице показују да је на сваких сто становника била једна кафана и све су успешно пословале. Свака од њих била је на гласу по неком специјалитету, музици или услузи.

     Док малену куршумлијску варош, оближња села и околне пределе обасјавају коси зраци звезде која лагано, тихо и нечујно, залази за ону страну громаде Копаоника, примиче се још једно дивно октобарско вече. Оставих чилог и ведрог Владу са својим сећањима на трагове у времену и животу људи у њему који је имао своју лепоту, згоде и незгоде, знане и незнане актере, али о њима другом приликом.

Радољуб Глигоријевић