Ускоро се навршава 106 година од Топличког устанка, једине буне у тада поробљеној Европи. То је повод да се подсетимо на догађаје и анонимне актере из тог злог времена.

            Сагоњево, село на источној падини Копаоника, подно Црне чуке, припадало је тада Жучкој општини. Куће у овом селу су смештене на косинама, ћувицима и бреговима са којих видик далеко сеже. На западу се уздиже громада Копаоника, североисточно се види Велики Јастребац, јужно се простире долина живописне Топлице. Путник намерник, нарочито у октобру, овде открива чари природе, непоновљив колорит листопада, са хиљадама нијанси најразличитијих боја, које ниједан сликар није успео на платну да добије.

У заселку Речани, до шездесетих година минулог столећа, живео је Прокопије Мијајловић Прока, још један у низу анонимних актера крвавих догађаја 1917. године, који је остатак живота, пошто није имао деце, провео у Куршумлији, у приградском насељу Доња Микуљана, код рођака Владислава Шеговића. Живео је 105 година, а игром случаја је преживео Топлички устанак 1917. године – смртоносни метак га није пронашао.

                                                                                             По некој својој ''правди''

            Удружене аустро-угарске и бугарске снаге надирале су из правца суседног Вишег Села, које се налази на југозападу општине Блаце, а граничи се са селима Коњува, Невада и Сагоњево, која припадају општини Куршумлија. У заселку Гилићи, борбе су вођене цело пре подне. У том селу Бугари су заробили 80 сељака и повели их у правцу Сагоњева и Црне Чуке, која заклања видик на западу ових предела. На месту званом Пресло, у заселку Јелићи, у Сагоњеву, зауставише их и ударише у сеоска клепетала. Сакупише све мушке главе из Сагоњева и изагнаше на збор. Из строја су, по некој својој ''правди'', извели 28 виђених домаћина. Међу њима и мене, затим мог оца Драгојла, стрица Ранђела, брата од стрица Јакова, ујака Драгутина Глигоријевића (Лазаревића) из суседне Неваде, који се тога дана затекао (дошао је да обиђе сестре Миленију и Манасију, удате за Божидарa Божу Мијајловића и Ранка Вукојевића), тетка Марка Марковића, резервног потпоручника Српске војске и командира Жучке комитске чете, Драгутина Тодосијевића из Неваде, кога је бугарска патрола, сазнавши да је кмет села, накнадно привела на губилиште.

                                                                                                Без знака живота

            - Повезали су нам руке на леђима и, ударајући нас чизмама и кундацима, наредили су да кренемо низ стрмину – прича Прокопије за кога кажу да је на свим мобама у жучком крају био први косбаша. Остале сељаке из Сагоњева и Вишег Села, после слома Топличког устанка, повели су ка центру села, а одатле у правцу натуштене Црне чуке. Мислили смо да ће нас интернирати у Бугарску, у ропство.

            У једној дубодолини, у Јелићком потоку, на месту званом Бранкова крчевина, на путу ка суседном селу Жуч, тог дана настало је велико злочинство. Једанаест бугарских војника осуло је митраљеске рафале у 28 сељака.

            Пали смо као покошени. Осетио сам ужасне болове у устима - сећа се Прокопије сваког детаља као да се све јуче догађало. Кроз леву страну главе прошао један метак и однео парче ува. У левој руци и обе ноге не зна се колико их је било. Срушио сам се покрај оца, брата, стрица, ујака и суседа.

После злочина бугарски војници прегледаше да ли су добро обавили посао. У већину су и даље пуцали, јер су неки давали знаке живота. Мислећи да сам жив, један војник ми подиже главу. У мене није пуцао, вероватно је сматрао да је са мном свршено, већ главом удари о земљу и добро је чизмом нагази. У том тренутку, из праваца Влахиња - Невада и Игриште - Жуч, зачуше се снажни плотуни. Бугари журно одоше са стратишта.

Дуго сам био непомичан, а када сам придошао к себи, отворим очи, нигде никог. Само тишина и блага месечина. Покушавам да се извучем, али безуспешно. Лешеви око мене и преко мене. Не могу никако да се померим са тог страшног места. Поново сам се онесвестио. После неког времена, не знам колико је то трајало, успео сам да извучем десну руку, да придигнем и леву руку, која је у лакту била сва размрскана мецима, и пребацим је преко десног рамена, покушавајући да устанем, да се усправим.

Тек пред зору, уз много мука и несносних болова, успео сам да се померим са крвавог губилишта. Призор је био стравичан – 27, на зверски начин убијених домнаћина, лежали су као покошени. Пузећи на коленима, пошто нисам могао да се одржим на ногама, јер сам осећао врло јаке болове и у пределу кукова, домогао сам се најближег шумарка, на свега тридесетак метара удаљености од места стрељања. Даље нисам могао да крочим.

Наредни дан провео сам у тој шумици. Око себе сам дохватао лишће и траву, цепао делове одеће и увијао ране, настојећи да зауставим крварење.

            Од мештана Сагоњева и суседне Неваде нико се није усуђивао овамо да дође. Чули су се само гаврани, а мештани једноставно нису смели да се помоле на Бранковој крчевини, бојећи се злогласних Бугара, мада многи нису знали шта се заправо са нама десило.

            Сутрадан, око поднева, пронашли су ме чобани Лепосава Милутиновић из Неваде и брат од тетке Бошко Марковић из Сагоњева, син стрељаног четовође потпоручника Марка Марковића. Однели су ме у Бошкову кућу, која се налазила недалеко од Јелићког потока, и превили ране, а онда су ме одвели једном приученом болничару у селу Жуч. Мелемима, травама и чајевима дуго ме је лечио.

            На месту званом Бранкова крчевина, у Јелићком потоку, у селу Сагоњеву, код Куршумлије, марта 1917. године стрељани су: Ратко Вукојевић, Драгутин Глигоријевић (Невада), Радосав Вукомановић, Јаков Никићијевић, Чедомир Вулетић (Мирковић), Ранђел Мијајловић, Милија Лазић (Стевановић), Драгојло Мијајловић, Славко Лазић (Стевановић), Тина Костић, Гаврило Симијоновић, Марко Марковић, резервни потпоручник, командир Жучке комитске чете, браћа Војислав и Светислав Костић, Вуле Радосављевић, Драгојло Симић, Сретен Радичевић, Танаско Мијајловић, Милентије Ђорђевић, Димитрије Диша Милановић, Василије Илић, Неша Лазић (Јелићи), Аксентије Милутиновић (Невада), Милосав Матић (Јелићи), Драгутин Тодосијевић (Невада), Станоје Стевановић и Василије Милосављевић (Матић).

            Ово је казивање Прокопија Мијајловића Проке из Сагоњева, чије је куће бугарски окупатор спалио до темеља, а становништво је наредну зиму провело код рођака и пријатеља у горњотопличким и копаоничким селима.

Када је 1918. године дошла слобода, напаћени горштаци су се вратили растуреним огњиштима да их обнове. Вратио се и тридесетдвогодишњи Прокопије Мијајловић Прока да залечи своје дубоке ране, али, уместо куће, у заселку Речани, црнело се згариште.

                                                                                             КОСТИНО ПРОКЛЕТСТВО

            Пролеће 1917. године. Стратиште на Бранковој крчевини, у Јелићком потоку, на тромеђи села Сагоњево, Невада и Жуч. У строју за стрељање су два сина Косте Костића, из заселка Река, Светислав и Војислав.

            Коста моли бугарског старшију:

            - Смилуј се, господине! Остави ми бар једнога сина! Смилуј се!

            - Не, нека загину, млади су, ти си већ стар, ти треба да останеш, да живиш, да се мучиш, душа да ти пати!

            У једном тренутку Бугарин се ''смиловао'':

            - Не преклињи! Одабери једног, кога хоћеш!

            - Не, то не могу. Син ми је и Светислав, и Војислав, а најстаријег сте одвели у ропство, одакле се није вратио.

            Речи старине прекинуше рафали митраљеза. Није било милости, ни помоћи. Окупатор је извршио задатак. Не обазирући се на Косту, војници одоше у правцу села Жуч, одакле су одјекивали учестали пуцњи.

            А он, Коста Костић, у клечећем ставу, крај мртвих синова, руку подигнутих к небу, упери поглед у висине, говорећи:

            - Бугари, проклети да сте, да Бог да! Проклети!

            То изговори и од туге се сруши на земљу, а на стратишту стрељани недужни људи – двадесетчетворица из Сагоњева и тројица из суседне Неваде.

            Тог пролећног дана Сагоњево је у црно завијено.

На сликама: Бранкова крчевина у Јелићком потоку: На овом месту (означено кругом) Бугари су 1917. године стрељали 28 виђених домаћина из села Сагоњева и суседне Неваде и Прокопије Прока Мијајловић који је једини преживео крваво стратиште

                                                                 Пише: Радољуб Глигоријевић