Божић се сматра највећим хришћанским празником. Тога дана, по веровању, родио се Исус Христос. У обележавању највећег породичног празника на овим просторима има сличности, али постоје и разлике у односу на обичаје у другим крајевима.

            На Бадњи дан меси се божићни колач од пшеничног брашна. Исти је као славски колач, поред њега меси се и колач у облику крста, а такође и колачи какве месе за славу и задушнице.

            За Бадње вече се припремају посна јела.

            Пред вече у кућу се уноси слама, а сто и столице склањају у угао гостинске собе. Слама се поставља у круг и прекрива чаршавом на оном месту на коме се налазио сто. У врх софре ставља се јарам волујских кола на који се пали свећа.

            Док се ти послови обављају, деца са оцем, у први сутон, одлазе у забран да донесу бадњак. У другим крајевима бадњак се сече у рано јутро, а овде се тај обичај, наслеђен у старом крају, још увек задржао. Кажу да се у шуму одлазило у сумрак, кришом, ''да се Турци не досете''.

            У десној руци отац носи секиру, а на рамену торбу са ракијом, колачем и житом. Без обзира на временске прилике сви носе рукавице.

            У забрану се бира право дрво, осредње величине. Прилази му се са источне стране и посипа се житом. Прекрсти се, отпије гутљај ракије и поједе залогај колача, а онда се приступа сечењу. Водило се рачуна да храстово дрво буде исечено са највише три ударца и да исечци буду прави. Зато секира мора бити наоштрена, а оно што падне крај пања из исечка ставља се у торбу и са бадњаком носи кући.

            Увек се настојало да дрво буде исечено једним ударцем, јер храст је световно дрво, а тако мање боли.

Бадњак се уноси у кућу, у прву просторију и ставља усправно. Затим се приноси огњишту и у присуству свих чланова породице, ложи. Претходно се на онај равно исечени део, који се налазио до земље, ставља шећер, ораси, суво грожђе и свећа. Домаћин тада узима тамјан и кадионицу напуњену жаром и кади бадњак, огњиште, софру и чељад појединачно.

После ложења бадњака (водило се рачуна да изгоре само гране, а да део стабла остане), одлази се на вечеру. На јарму се пали свећа и крсти се.

            Сви се крсте, а затим деда узима божићни колач, сече га ножем у облику крста, посипа вином по исеченим деловима, настојећи да сваку кап вина поново дочека у чашу. Сви чланови породице окрећу колач у десну страну, онако како се сеје пшеница. После тога сваки укућанин добије по парче колача, а остатак се ставља на софру. Затим наступа испијање вина из малих чашица и то три пута за напредак породице, здравље и берићетну годину. С тим у вези треба рећи да после ломљења божићног колача, најстарији члан породице парче које је у његовим рукама, подиже у вис, говорећи да Бог дâ да оволика буде пшеница, да роди кукуруз, да буде хлеба.

            Када се испије вино, уз обавезно доливање чашице тако да она увек буде пуна, приступа се молитви. Затим се седа на сламу и почиње вечера. Најпре се пију вода и шећер, кафа и чашица ракије. А на софри посна јела, али и воће (смокве, ораси, суве шљиве, јабуке, мед). Вечера се седећи на поду или земљи, на слами, без употребе виљушке. Пре вечере се пије и кувана ракија, најчешће заслађена медом. Обичај је да се проба све што се на софри налази. У међувремену, прати се како гори бадњак, а једна гранчица се искида и ставља на видно место.

            После вечере спава се на слами. Међутим, сви укућани не спавају, јер предстоји још један важан посао - печење прасета на ражњу. Оно мора бити испечено пре сванућа. Све припреме се, иначе, обаве током дана тако да се сад приступа ложењу ватре и окретању ражња.

            Ујутру се чека полазник или положајник, а на дан Божића од куће се никуда не иде. Обедује се на слами, а другог дана празника одлази се у посету пријатељима и рођацима и дочекују гости.

            Слама се износи трећег дана Божића, на Светог Стевана. Од ње се плету завежљаји у облику чвора и постављају се на оголеле гране воћа да би воће родило, а остатак сламе се носи у поље и оставља на њиве засејане пшеницом, али у облику крста да би година била берићетна.

            Кад полазник улази у кућу домаћин га посипа житом, најчешће овсем и изрекне: ''Христос се роди!'', а одговара ''Ваистину се роди!''. Сви укућани користе ту изреку пре доласка госта који домаћину честита празник, а затим прилази огњишту, узима гранчицу бадњака и, џарајући ватру, пожели здравље, напредак у породици, пуне торове и амбаре.

            Затим се седа за сто на свечани божићни ручак.

            У неким домовима завршетак печења прасета и улазак полазника у кућу пропрати пуцњава из ватреног оружја.

            Полазнику се дају дарови специјално за њега раније припремљени.

            За Бадњи дан и Божић, када село на тамјан мирише, везују се веровања, која су, према причању старијих, кроз векове, у пракси потврђена.

            Наиме, од важности је да дани највећег православног празника протекну у здрављу и весељу, без љутње и прекора, јер се верује да ће хармонични односи за време Божићних празника у породици владати током целе године.

            Осим тога, за пољопривреду је од значаја да на Бадњи дан и Божић не греје сунце, већ да протекну у облачном времену, а још боље је, кажу, када, тих дана, пада снег, и када је релативно топло време. У таквим приликама, верује се, година ће бити родна. Отуда и она народна: „Сачувај нас, Боже.“