Представници Војске Србије, гарнизоног места Куршумлија, свечаном литургијом обележили су крсну славу - Светог Прокопија.

     Српска православна црква и верници прослављају Светог Прокопија, једног од огњевитих светаца, 21. јула. Његов дан се светкује као један од 18 запрешних дана у години, када се одлажу сви тежи и важнији послови.

     На овај дан, 303. године, мученички је пострадао велики Христов следбеник, кога српски народ и припадници војске посебно славе.

     Свети Прокопије потиче из Јерусалима. Име му је било Неаније. Прихватио се војничке службе за владавине цара Диоклецијана. У време једног похода Христос му се чудесно јавио, указавши му на велики, светли крст на небу.

     Према легенди, у време прогона хришћана, Диоклецијан је одредио Неанија да са једним одредом војске иде у Александрију и тамо затре хришћане. На том путу десио се јак земљотрес, након чега му се обратио Бог речима: „Неаније, камо идеш... и на кога устајеш?“. На његово питање: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам“, показао се у ваздуху крст, као од кристала и зачуо глас: „Ја сам Исус, распети Син Божији, овим знамењем које си видео, побеђуј непријатеље своје и мир мој биће са тобом.“

     Тај доживљај потпуно је променио живот војводе Неанија. Као победилац ушао је у Јерусалим и објавио мајци да је хришћанин. Изведен пред судију, скинуо је са себе и бацио - појас војводски и мач, показавши тиме, да је само војник Христа Цара.

     После великих мучења, бачен је у тамницу, где му се опет јавио Господ Исус Христос, који га је крстио и дао му име Прокопије.

     Једног дана дошло му је на тамнички прозор дванаест жена, које су рекле: „И ми смо слушкиње Христове“.

     Оптужене за ово, оне су бачене у исту тамницу, где их је Свети Прокопије учио вери Христовој, а нарочито томе како ће примити мученички венац. Зато се у чину венчања, поред боговенчаног цара Константина и Јелене, помиње и Свети Прокопије.

     У преднемањићко доба, у граду Нишу, постојао је манастир Светог Прокопија, у коме се чувала рука светитеља. Светиња је касније, када су Турци заузели Ниш, пренета у Прокупље, које је и добило име по овом мученику. Судбина моштију није позната од 18. века.