05
ned, feb
Учествовао у хватању Мусолинија
Kategorija: Društvo

Учествовао у хватању Мусолинија

Младен Милић (1912 - 1977), живео у приградском насељу Марковићи у Куршумлији, био је један од многобројних савременика Другог светског рата и борбе против фашизма. Као италијански партизан 1945. године, учествовао је у хватању фашистичког диктатора Бенита Мусолинија. Пуних годину и по дана Младен се, раме уз раме, са италијанским партизанима, борио за слободу.

Младенова прича почиње као и хиљаде других ратних прича.

- Када су нас Немци напали 6. априла 1941. године, моја јединица се налазила код Ћаф - Морина, на албанској граници. Био сам наредник 31. пешадијског пука Косовске дивизије. Морали смо да пређемо у Албанију. Крчећи пут борбом, стигли смо до Скадра. Многи су изгинули по албанским планинама, а ми, преживели, били смо измучени глађу и неизвесношћу. Ту су нас заробили и одвели у Бергамо, где су се налазила два заробљеничка логора са око 10.000 логораша – причао је Младен, бивши рудар Трепче.

Једнога дана дошао је командант логора и издвојио нас 260 заробљеника. Речено нам је да ћемо радити на имањима у Сардинији и у рудницима олова и цинка у Монте Векију.

Милић је одлучио да не седи скрштених руку. Придружио се италијанским партизанима, бригади легендарног Гарибалдија.

Примили су ме срдачно, као друга и ''прекрстили'' у Милани. Хтели су ваљда да покажу колико ме сматрају својим. Са мном је био још један Србин. Звао се Војислав Зарић који је такође успео да побегне из логора.

Њих двојица су задивили италијанске борце својом храброшћу, а када је по заузећу Милана, Мусолини био приморан да побегне из града, партизани су почели да трагају за одбеглим диктатором по италијанским Алпима према Швајцарској.

Пред завршетак рата, неколико дана пре пада Берлина, партизанским бригадама је саопштено да се Мусолини скрива негде у близини швајцарске границе и да се спрема да је пређе. Постављен им је задатак да га ухвате по сваку цену - жива или мртва.

Крајем априла 1945. године – причао је Милани - борци партизанске патроле бригаде ''Гарибалди'' наишли су на три особе у свештеничкој одећи. Говориле су да иду да лече рањене партизане у суседним селима.

Један од бораца из патроле служио је војни рок у италијанској гарди, па је имао прилику да види Мусолинија. Један од тројице ''фратара'' учинио му се сумњивим. Приближио му се и узвикнуо: ''Ово је Мусолини!''

Машинка другог борца покосила је сва три ''свештеника''. Тада су партизани видели да пред њима леже мртви они за којима су толико трагали: Бенито Мусолини, Клара Петачи и њихов пријатељ Стелаћи.

Када се рат завршио, Младен Милић Милани остао је у болници у Бергаму да се опорави. Нешто касније вратио се у село Граце код Вучитрна.

После ослобођења Младен Милић је радио у Приштини, затим у руднику Раша, код Лабина, а потом у Комуналном предузећу ''Топлица'', одакле одлази у пензију.

Пожутели папири остаће заувек у успомени и као трајни документ. У факсимилу исправе, издате бившем италијанском партизану, познатом под именом Милани, пише: ''Corpo Volontari Della Liberta''- добровољачки корпус, 86. бригада ''Гарибалди.''

Минуле су године и деценије. Временом сећања бледе. Младен Милић тоне у заборав. Још се нико сетио није да једна улица у том насељу понесе његово име.