20
pon, sep
Куршумлија очима путописаца
Category

Куршумлија очима путописаца

                                                                                     У ПОВЕЉИ ЦАРА ВАСИЛИЈА

     Куршумлија, административни, економски и културно - просветни центар области Горње Топлице, поткопаоничког краја и Косанице, смештена је на ушћу Бањске у Топлицу, подно Самокова, на раскрсници важних комуникација. Долином Косанице пролази магистрални пут Ниш - Приштина - Пећ и пруга Ниш - Куршумлија - Косово Поље.

            Летописци наводе да је насеље настало у доба старих Римљана, крај тадашњег војничког логора, у близини кастела, на стратегијски важном друму Ниш - Љеш. Римљани су насеље назвали Ad Fines, ''на крају'', односно на граници ондашњих провинција Далмације.

            Према неким изворима у АД Финесу је живело око 10.000 римских легионара и чланова њихових породица.

            ''Друмом кроз Топлицу похрлили су богати римски трговци и моћни робовласници. Топла купатила крај река добила су прве каде у којима су ислужени војници, заповедници легија и други достојанственици римског царства лечили костобољу. Покрај војничких утврђења појавила су се и прва насеља, чији су оснивачи били ветерани, касније и активни војници, којима је дозвољено да се жене. Њима је додељивана обрадива земља без наплате пореза, али и без права да је отуђе (Буда Илић, ''Водич кроз Топлицу'', ''Туристичке новине'', Београд).

           

                                                                                      Топлице по топлим изворима

 

            У седмом веку овај крај је био слабо насељен и обрастао тешко проходном шумом. Тада овамо долазе Словени, ''чврсто решени да по цену живота не напуштају тешком муком освојено земљиште''. Нови становници су наишли на изворе топле воде. Они су, најпре реку, крај чијих су обала подизали колибе и градили земунице, дивећи се врелим изворима, назвали ТОПЛИЦЕ, а касније тим именом своју нову насеобину и област која личи на жупу, живописним пределима и плодовима природе надаровану.

            ''Назив ТОПЛИЦЕ, као црквене области, установљава се у Повељи византијског цара Василија Другог 1019/20. године у време оснивања Охридске архиепископије са седиштем у Призрену'' - наводи историчар Милош С. Милојевић, почасни грађанин Куршумлије.

            Милојевић бележи да је Топличка епископија носила назив Самоковска епархија, али не наводи период употребе овог назива.

            Византијски цар Василије је владао од 976. до 1025. године. После четири деценије ратовања, он побеђује Самуила на Беласици 1014. године, а после смрти Самуила, осваја његово царство 1018. године и озакоњује затечено стање. Цар Василије је издао три повеље којима потврђује права и границе Охридске епископије, а остао је упамћен и по томе што је Охридску епископију уздигао на степен архиепископије, којој је припадала и област Горње Топлице са данашњом Куршумлијом и горњим сливом реке Топлице. Топлица је била у надлежности Нишког епископа.

                                                                                                    - 2 -

У турским изворима, према истраживању историчара Олге Зиројевић, наводи се ново име Топлица - Kuršumli Kilise - Беле Цркве. ''Kuršumli'' на турском значи олово, од олова, пуно олова.

            Неки, пак, сматрају да назив Куршумлија потиче од персијске речи ''хуршум'', што ће рећи предгорје, висина, високо брдо.

            Предање вели да су кровови Немањиних богомоља блештали на сунцу и видели се надалеко, па је по томе и насеље назване Беле Цркве.

По другој легенди турски поробљивачи су скидали оловне кровове са Немањиних светиња и од њих лили куршуме, па отуда назив Куршумлија.

            У времену од 1531. до 1534. године, на путу за Цариград, ''прошла су два посланства - краља Фердинанда и Млетачке Републике, преко Копаоника, а одатле, преко гора и долина, дођоше у варошицу Топлицу...''

            Описујући своја путовања преко копаоничких врлети, наводе да је ''пут преко Копаоника, чија ширина на неким местима износи једва стопу и по, врло тежак и опасан, особито зими''.

            На основу овога може се закључити да је словенски назив варошице Куршумлија - Топлице - био у употреби и у 16. веку, а такође и назив области у горњем току реке Топлице - Топлица Тесна - о чему сведочи запис једног француског посланика, путописца, у првој половини 17. века:

            ''Пошто се пређу копаоничке планине, улази се у планине Топлице Тесне, које су много више, али човек није принуђен да се на њих пење, јер ту има врло узана долина, која траје седам часова путовања, и њоме се пролази скроз, а да се много не пење; иако су брда висока, ипак су покривена шумом, што их чини врло пријатним'' - наводи професор Аврам Н. Поповић у ''Одабраним списима'', страна 106.

Османски путописац Евлија Челебија (1611-1682), у свом путопису ''Одломци о југословенским земљама'' (Сарајево 1973. страна 309.), пролазећи овуда 1661. године, бележи да је варош имала ''250 кућа које су покривене ћерамитом и трском, а окружене баштама, ту постоје три мала хана, десет дућана, једна велика запуштена црква...''.

            Др Едуард Браун, енглески путописац, долазећи из Приштине у Топлице 1669. године, видео је ''један стари манастир и једну стару цркву са две куле...'' (Стојан Новаковић, ''Белешке др Брауна из српских земаља 1669. године'', Београд, 1891. стр. 380.).

            Године 1878. Димитрије Мита Ракић (1846-1890), српски књижевник, преводилац, министар финансија и отац песника Милана Ракића, у путопису ''Из Нове Србије'', бележи да ''Куршумлија и није ново место. Она је постојала и у најстарија времена... Ко је читао или слушао што о Куршумлији, тај је морао сматрати да је то каква варош, а међутим, то је скуп неколико страћара, плочама покривених, које не знају шта је креч, а камоли срчани прозори...''

                                                                               На путу Дубровачких каравана

Долином Топлице је водио Римски пут (via militaris), касније Дубровачки друм, којим су се кретали богати трговачки каравани, носећи робу из Дубровника за Цариград.

                                                                                                        - 3 -

            Дубровачки друм је водио од Дубровника преко Херцеговине, планине Чемерно, Пљеваља, Новог Пазара, Копаоника, Блажева, Мерћеза, Жуча, Влахиње, Перунике, Спанца, Тулара, Прокупља, Ниша и Софије до Цариграда.

            Римски и дубровачки каравани су неретко користили и правац Мерћез - Црна чука - Невада - Више Село - Коњува - Спанце, затим пут Мерћез - Селова - Жуч - Невада - Више Село - Спанце - Туларе -Прокупље, а такође и правац Мерћез - Жуч - Невада - Гргуре -Барбатовац - Туларе и даље Прокупље - Цариград.

            У селу Жуч, једног спарног летњег дана, напрасно је умро један учесник каравана. Касније се причало да је смрт наступила услед излива жучи. По томе је ово насеље добило данашњи назив - Жуч.

            На путу трговачких каравана учеснике је вребала опасност од друмских разбојника, па су дуж друма, подизана утврђења, кастели, ради заштите каравана, коначиште и замену коња. Остаци тих грађевина се и сада могу видети недалеко од Мерћеза, на Црној чуки, у Влахињи, на Бранковој чуки...

            У Мерћезу, на путу Блажево - Жуч, постојала је мењачница у којој се размењивала роба за робу, па отуда и назив насељу – merces, nerces на латинском роба, еспап. О томе и сада сведочи Царински брег, назив узвишења у овом селу.

            Колико је пролазак каравана преко шумовитих предела Копаоника и забачених села и врлети био ризичан уверљивије говори следећи запис:

''... Није никакво чудо што су посланици из Дубровника, када су носили данак Порти у Цариград, свечано испраћани од Сената и родбине, док би женска чељад остајала у кући, плачући за члановима посланства, који полазе на тежак и несигуран пут.''

Текст и снимци: Р. Глигоријевић