Прича фотографије из 1935. године

Kategorija: Društvo / Komentara: 0 subota, 28 oktobar 2017 20:49

     Зоран Лакић, адвокат из Куршумлије, сачувао је фотографију из 1935. године о доласку првог аутомобила у варошицу на ушћу Бањске у Топлицу.

     Шта нам ''прича'' фотографија, стара више од седам деценија, која је преживела Други светски рат, бомбардовање Куршумлије 1944. године и НАТО агресију на СР Југославију 1999. године?

     - Деде по мајци, Ђорђе, Момчило, Милош, Миња и Михајло, звани Каја, синови Бранка и Руже Шуловић, између два светска рата, били су чувени трговци. Ова угледна и за оно време имућна породица, која је у Куршумлији основала трговинско предузеће под називом ''Браћа Шуловић'', поседовала је неколико дућана, пекару и још понешто, а први су у овом крају, можда и у Топлици и Косаници, имали путнички аутомобил. Према казивању моје мајке Драгане (1934) аутомобил је произведен у фабрици ''Форд'', а за оно време то је била права атракција – каже Лакић.

     Свечаност поводом доласка првог путничког аутомобила у овај пасивни крај забележио је непознати фото-аматер у суседној Куршумлијској Бањи, тамо где шуме врели извори лековите воде, чија температура на површини земље премашује 60 степени Целзијусових.

     - Мој покојни ујак Властимир Лапчевић, родом из околине Бруса, радио је код браће Шуловић, најпре као шегрт и калфа, а потом као трговац. Касније је имао свој дућан у центру вароши, тамо где се сада налази ''Пивница''. Он је, у то време, осим браће Шуловић и Богољуба Вучковића, био један од виђених трговаца. После трговачког заната изучио је да вози путнички аутомобил, што је у оно време била реткост па су га Шуловићи често ангажовали као возача – каже Драгица Филиповић, пензионер из Куршумлије.

     Иначе, Куршумлијска Бања, омиљено излетиште Куршумлијчана, спада у ред најстаријих природних лечилишта не само у Топлици и Србији, већ и на Балкану о чему сведоче археолошки налази.

     Подсетимо, приликом изградње купатила у Куршумлијској Бањи пронађене су опеке и зидине древних грађевина, сребрни новац императора Филипа (241-249), надгробни споменик и други предмети из тих времена, када су не само легионари и војници у тамошњим изворима топле и гасовите воде видали ране и лечили костобољу, већ су ово природно лечилиште, у давна времена, користили не само римски легионари и њихови заповедници, већ и државници тог времена за лечење, опоравак и одмор.

     На једном надгробном римском споменику од сивог туфа (врста вулканске стене), чије је налазиште откривено приликом зидања новог купатила, на латинском језику пише: ''Nymphis salutaribus – Gat (t) ius Cele (r) pontifex cum Lucilla coninge (et) Lucis et Sexto filliis'', у преводу на српски језик: ''Нимфама видарицама (посвећује) Катијус Целер, понтифекс, са женом Луцилом и синовима Луцијом и Секстом.''

     Спомен-плочу је поставио високи римски свештеник понтифекс Катијус Целер. Он је у Куршумлијској Бањи боравио највероватније с породицом и у овом древном и живописном лечилишту оздравио. Он се овим захваљује нимфама, вилама видарицама (nympha, на грчком језику женско божанство, вила), које су у римској митологији представљале бића која доносе здравље, лече људе од различитих болести и обољења и чувају лековите изворе воде.

     Куршумлијска Бања је проглашена општекорисним добром 1925. године одлуком краља Александра Карађорђевића: ''Ми, Александар Други, по милости Божјој и вољи народа, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, на предлог Министарства за социјална питања и народно здравље, на основу члана 2. Закона о бањама и топлим водама, проглашавам Куршумлијску Бању за општекорисну минералну воду. Наш министар социјалне политике и народног здравља нека изврши овај указ.''

     Нажалост, последњих неколико година ово природно лечилиште на гласу не прима госте, запуштено је, а лековите воде (овде постоји шест извора различитих лековитих вода) отичу Бањском у неповрат, неискоришћене, жељно ишчекујући оне који треба да им поврате стари сјај.

     И град Куршумлија лежи на темељима римских грађевина. Приликом изградње индустријских, стамбених, школских, комуналних и других објеката, откривени су трагови римских грађевина. Пронађени су, поред осталог, остаци римског водовода, миљоказ (путоказ) и новац римских царева Луција Домиција Аурелијана (око 215-275 године) и Епидамноса.

     Насеље на ушћу Бањске у Топлицу развило се у доба старих Римљана, највероватније у другом веку. Настало је у близини кастела, војничког утврђења, логора, са око 12.000 легионара, на трговачком путу Ниш-Љеш.

     ''Римски цар Александар Север дао је војницима земљу и дозволио им да станују ван логора и да се жене. Тада ничу њихова насеља.''  

     Наишавши на изворе топле воде, чврсто решени да овде оснују своје ново станиште, Словени читаву област назваше Топлице. Под тим називом Куршумлија се први пут у писаним документима помиње у Повељи византијског цара Василија Другог (976-1025). Том Повељом (Василије је издао три повеље којима потврђује права и границе Охридске архиепископије) из 1019/1020. године, после слома великог Самуиловог царства, Василије Други је ''озаконио затечено стање и одредио опсег и правила нове Охридске архиепископије'', у чијем се саставу, у то доба, налазила област Топлице.

     Међутим, ''тешко је утврдити да ли се под тим именом (Топлица се изричито наводи) подразумева област Топлице или седиште епископа, данашња Куршумлија''.

     Буда Илић наводи да се у то доба део Топлице у горњем току реке, због своје узаности, звао Топлица Тесна, а од Куршумлије се шири и благо таласа, па је названа Топлица Равна. Ти називи давно су отишли у заборав.

     Занатство у Куршумлији има дугу традицију. Свој развојни успон оно достиже у периоду после ослобођења од Турака 1878. године и између два светска рата. У годинама и деценијама после Другог светског рата многе ондашње занатске задруге представљаће окосницу оснивања предузећа, изградњу фабрика и подизања индустријских постројења.

     ''Насеље Куршумлија је после 1870. године'', како наводе професори историје Зорица Стојановић и Божидар Ђевори (''Занатство Топлице од 1870. до 1950. године'', Прокупље, 2004. година), ''добило статус вароши и проглашено седиштем казе (округа). У то доба овде је постојало 50 дућана, затим један магацин, две пекаре, четири хана, државни конак и 15 казана за прераду крупне плаве шљиве''.

     После ослобођења од Турака отпочиње масовно насељавање вароши и околних насеља. Овамо долазе породице са Голије и Пештерске висоравни, са Копаоника, из области Ибра, из Црне Горе, са Косова и Метохије. Последњих дана турске владавине, према једном извору, у Куршумлији су живела три Србина. Први досељеници, међутим, наводе да су у тек ослобођеној вароши затекли једног житеља српске националности који се бавио пекарским занатом. Прве су стигле породице Богдановић и Стојчић и три фамилије Најдановић, а убрзо се број домаћинстава повећава на 266. Већ крајем 19. века у варошици на Топлици је пописано 1.533 становника.

     Са масовнијим насељавањем новоослобођених крајева свакодневно су расле потребе за занатима, занатлијама, занатским производима и њиховим услугама. У периоду од 1890. до 1900. године у Куршумлији су формирана три еснафа: Трговачко-бакалски (основан 1885. године), затим Ковачко-дунђерско-мутавџијски (формиран 1889. године) и Кафанско-механско-пекарски еснаф (основан 1890. године).

     У том раздобљу овде је било 17 трговаца, 10 пекара, по два обућара, пушкара, мутавџија и шпекуланта, четири терзије, механџија, кочијаша, таљигаша, рабаџија и кочијаша, пет ковача, исто толико опанчара, по три кројача, баштованџија и пиљара и по један дунђер, касапин, клиничар и рибар. Наредних година њихов број се повећавао. У периоду од 1922. до 1932. године овде је број занатлија достигао бројку 70. Између два светска рата  радиле су три занатске радње у Рачи и по једна у Добром Долу, Свињишту и Богујевцу.

     Прву регистровану занатску радњу у Куршумлији је поседовао опанчар Милош Шуловић, у више наврата председник Занатског еснафа у Куршумлији. Милош је, неко време, испред владајуће Радикалне странке Николе Пашића, био народни посланик Скупштине Србије

     Старина Шуловића је Херцеговина. Из околине Требиња населили су Равниште, село код Бруса, а после протеривања Турака из ових крајева, међу првима, долазе у варошицу подно Самокова.

     Многочлана породица Шуловић је дала неколико интелектуалаца и угледних личности међу којима се истиче академик др Војин Шуловић, син Милоша Шуловића.

     Рођен је 1923. године у Куршумлији где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Прокупљу, дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1951. године, а докторирао на тему: ''Биолошки и биохемијски аспект хориогонадотропног хормона плацентног порекла''. За асистента на катедри за акушерство са гинекологијом изабран је 1954. године, за доцента 1961, ванредни професор Медицинског факултета у Београду постаје 1969, а редовни професор 1976. године. Од 1973. до 1985. године био је директор Гинеколошко-акушерске клинике Медицинског факултета у Београду.

     Од 1985. до 1987. године био је проректор Универзитета у Београду, задужен за научни рад и међународне везе. Школске 1958/59. године био је на стручном усавршавању на Гинеколошко-акушерској клиници Медицинског факултета у Стразбуру (Француска), а 1965/66. године на Гинеколошко-акушерској клиници Института за хуманитарну репродукцију на HARVARD MEDICAL SCHOOL у граду Бостону (САД) и учествовао на свим престижним конгресима гинеколога у свету.

     Професор др Војин Шуловић члан Српске академије наука и уметности постао је 1978. године. Био је члан Медицинске академије Српског лекарског друштва, Удружења гинеколога француског језика, Удружења за перинаталну медицину Француске, Светског удружења гинеколога и акушера, почасни члан гинеколога и акушера Русије, Француске, Пољске, Војводства Познања, Медицинске академије Румуније, Друштва хирурга Јапана...

     Изводио је наставу медицинских наука на постдипломских студијама у Индонезији, на медицинским факултетима у Џакарти (Јава) и Медану (Суматра) из области перинаталне медицине. Предавао је и у Атини, на Међународној последипломској школи из традиционалне медицине на тему: ''Традиционална медицина у хуманој репродукцији''.

     Аутор је или сарадник 705 објављених радова и 17 књига и монографија публикованих у земљи и у свету. Био је ментор у више од стотину магистарских и докторских теза на универзитетима у претходној Југославији.

     Добитник је Седмојулске награде, Октобарске награде града Београда, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена рада са златним венцем, Ордена рада са црвеном заставом, Медаље српског ратника, Светосавске повеље, највишег признања Топличког округа...

     Почасни је грађанин родне Куршумлије и града Смедерева.

     Библиографски институт у Сједињеним Америчким Државама изабрао је академика Војина Шуловића за личност године за допринос струци и науци у домену гинекологије и акушерства и уврштен у сто најзаслужнијих личности света у књизи ''GREAT MINDS OF THE 21 st CETURY''.

     Међународни ни библиографски центар у Кембриџу изабрао је Шуловића за једну од личности које су обележиле 20. век у области медицине у којој су заступљени, поред осталих, Ајнштајн, Ганди, Черчил, Твен, Кенеди...

     У априлу 2007. године, у част 80.- годишњице рођења и плодоносног рада нашег академика, у Народној библиотеци у Куршумлији, саграђеној на месту где се налазила родна кућа др Војина Шуловића, иначе, срушена у бомбардовању савезника Куршумлије 1944. године, када су погинуле његова мајка Даница и сестра Јулијана, отворен је легат академика Шуловића. Том приликом, знаменити лекар Куршумлије, Топлице, Србије и света, који се више од пет деценија борио за здраво потомство, нагласио је да је у животу добио многа признања, али да му је ово најдраже, јер га прима у свом родном граду, у граду своје младости, ту, где су корени и предака гробови.

     Академик професор др Војин Шуловић трагично је изгубио живот 2008. године у саобраћајној несрећи у Београду, на путу за Липовачку шуму, где је последњих година живео. Сахрањен је у Београду, у Алеји великана.

Припремио: Радољуб Глигоријевић

     Са свечаног дочека првог путничког аутомобила у Куршумлијској Бањи 1935. године: На сликама браћа Шуловић са породицама, Властимиром Лапчевићем и протом Јосифом

На слици: Знанатска слава између два светска рата у Куршумлији чији је домаћин био чувени опанчар Милош Шуловић, отац академика др ВојинаШуловића

Академик др Војин Шуловић и Спомен-соба др Војина Шуловића у Народној библиотеци у Куршумлији

 

 

Podelite ovaj članak