Лета 1930. године у Куршумлији је потекла жеља да се трагично несталом српском књижевнику Милутину Ускоковићу подигне споменик.

     У овој тихој топличкој паланци је основан Одбор са задатком да ову иницијативу спроведе у живот.

    ''Трагична судбина већине наших књижевника није мимоишла ни Милутина Ускоковића, али је према њему најнемилосрдније поступила'' - огласио се јавности Одбор за подизање споменика Ускоковићу, апелујући да средства новоформираног Фонда ''нису довољна за израду споменика заслужном књижевнику.

     Хотећи га отргнути од младог живота, у време када је својој отаџбини највише био потребан, она му је доделила трагичну смрт у хучним таласима надошле Топлице...

     Од тог датума прохујала је већ једна и по деценија, а наш млади књижевник све дубље тоне у таму заборава...''

     Милутин Ускоковић, родом из Ужица, аутор романа ''Дошљаци'' и ''Чедомир Илић'', на одступању српске војске из земље у Првом светском рату, 28. октобра 1915. године, тужан над судбином своје отаџбине, на кратком предаху у Куршумлији, скочио је с моста и утопио се у таласима набујале Топлице, оставивши поруку: ''Нисам могао да преболим пропаст Отаџбине'' - стајало је у његовом опроштајном писму, остављеном на старој врби, крај које се налазио мост са кога је отишао у понор смрти, написаном највероватније у хотелу ''Европа''.

     Проћи ће још две и по деценије од апела Одбора, на чијем се челу налазио ондашњи судија Милутин Станисављевић, (благајник је био трговац Драгутин Рисантијевић).

     Споменик Ускоковићу биће подигнут тек после Другог светског рата и свечано откривен 7. јула 1953. године. Ено га, стоји усред древне Куршумлије, у градском парку, који носи име Топличког устанка 1917. године, са погледом на родно Ужице.

     Споменик је дело вајара Градимира Алексића из Београда који је бронзани лик ''трагичног дошљака Куршумлије'' излио бесплатно. ''Дирнула га је, ''казао је тада, ''трагична судбина једног писца и једног малог места, које не може да му се одужи.''

      Подизање споменика није текло лако и једноставно. Ипак, успомена је очувана. Тадашњи друштвени радник Куршумлије и Топлице, Радошин Рајовић, предавач Универзитета и судија Уставног суда Србије (1924-2002), и учитељ Ђека Р. Кљајић, највише су се залагали да се племенита иницијатива оживотвори.

     Тако се Куршумлија на најлепши начин одужила Милутину Ускоковићу, кога се ондашњи житељи Куршумлије сећају као ''младог, бледоликог, високог, елегантног, сетног и вазда замишљеног песника, како често, у зору и у заранке, одлази у дуге шетње крај Топлице''.

     Сатрвен трагичном судбином свога народа, када су Србијом харали Бугари, Аустро-угари и тифус, талентовани песник Милутин Ускоковић није издржао.

     Окончао је свој живот, скочивши са дрвеног моста, који се налазио на Топлици у близини Ветеринарске станице и хидроцентрале у Куршумлији.        

Пешке од Ужица до Београда

     Милутин Ускоковић је рођен у Ужицу 1884. године. Његови родитељи, Мијајло и Софија, који су имали једанаесторо деце, остали су без прихода, јер је њихова трговина пропала, па је породица живела у сиромаштву.

     После завршеног шестог разреда Ужичке гимназије, да би наставио школовање, Ускоковић пешке одлази у Београд. Издржавао се објављујући литерарне радове за скроман хонорар. Живео је животом дошљака који ће касније описати у својим делима.

     Ускоковић, члан прве редакције ''Политике'' 1904. године, у Београду завршава Правни факултет, а 1910. године у Женеви је одбранио дисертацију из међународног права о царинама и стекао титулу доктора правних наука. Његов венчани кум је био Јован Скерлић, а оженио се францускињом Бабет Ускоковић.

Радољуб Глигоријевић