nova-godina-2018

Рамонда Весне Пауновић Ђукић

Kategorija: Društvo / Comment count: 0 subota, 16 decembar 2017 01:25

     Нежни, бледољубичасти цвет, са именом краљице Наталије, којим се у Србији обележава Дан примирја у Првом светском рату, познат по својој невероватној издржљивости - „цвет феникс“, послужио је и нашој песникињи, Весни Пауновић Ђукић, као инспирација за трећу збирку песама.

     Након „Азбуке чула“ и „Дивље трешње“, поетеса је куршумлијској публици и широј јавности представила и своје најновије остварење - „Рамонду“, која означава васкрснуће у свим српским ратовима и превирањима.

     Весна Пауновић Ђукић наглашава да је дубока осећања нераскидиво повезују са Косовом и да никада не смемо заборавити страшно отимање наше земље, људских органа, светиња и душе: „Ко говори да је Космет изгубљена земља за нас, он је сам изгубљен, јер не зна ни одакле је, ни где је пошао.“

     Песникиња је пред бројним посетиоцима истакла да са поносом и дивљењем чува од заборава све хероје, са жељом да њена поезија опстане и постане сведок једног бременитог времена.

     У збирци „Рамонда“, први циклус, под називом „Врлети распећа“, говори о ратним страдањима на Косову и Метохији, на граници са Албанијом и изгубљеним животима за време НАТО агресије.

     Други циклус, „У сну, драги мој“, обухвата стихове љубавне, духовне поезије, са освртом на родни крај.

     Директор Народне библиотеке, Небојша Гашић, истакао је да је Весна за кратко време својом поезијом заузела значајно место, што је потврђено и наградом, за претходну збирку песама, која је проглашена најбољом књигом поезије Топличког округа.

     Асистент на Филозофском факултету у Нишу, Мирјана Бојанић Ћирковић, говорила је о томе да је туга у „Рамонди“ попут Чеховљеве - стамена, црна, али пламена и топла, плодоносна, химнична и молитвена.

     Према речима рецензента, професора Милана Поповића, стихови су плод надахнућа песникиње, којој осташе недосањани снови о драгом, о месту које је највише волела и које и сада воли, родном крају, тамо где живи само у успоменама и то јој даје снагу и мотив да пише. Зато је лирско стваралаштво захвално, јер у њему смо само ми и они које пустимо да уђу.

     Чудесна биљка рамонда, чија је симболика вишеструка за српски народ, и када се потпуно осуши, ако се мало залије, може да оживи, баш као што је из пепела васкрсла и српска војска у Првом светском рату. Цвет који је жив и када је на око мртав, опстаје на нашим просторима већ милионима година.

      Његове нежне латице су попут наше песникиње Весне, која у огледалу душе проналази скривене тајне свог бића, мастилом их боји у речи и слива у нове књижевне токове за време које долази.

Podelite ovaj članak