Људи, којима завичај није у срцу, души и у сновима, нису срећни људи. То се, међутим, не може рећи за новинара, публицисту и књижевника Радољуба Глигоријевића из Куршумлије. Он је остао веран родном крају иако је имао неколико прилика и понуда да живи у местима ван Куршумлије и ради на важним и одговорним и боље плаћеним дужностима. Наш умни народ вели да нико у свом селу није постао пророк, а овај стваралац, по образовању дипломирани правник, на најлепши начин се одужује прецима и завичају, посветивиши им многобројне странице о прошлости и скорашњим временима за садашња и будућа покољења.

          У овој књизи, четрдесетој по реду, која је недавно угледала светло дана под насловом ''СВИТАЊА И ЗАЛАСЦИ'', у издању СВЕН-а у Нишу, своја истраживања о богатој, славној и бурној прошлости у области Горње Топлице, Косанице и поткопаоничког краја, записе и приче, аутор је систематизовао у три целине: Горња Топлица у немирним временима, Истините приче о људима и догађајима и Духовним стазама Косаничке Свете Горе – Косаничког Атоса.

          У првом поглављу, између осталог, могу се прочитати досад непознате странице о преломним догађајима у прошлости слободарске Горње Топлице и устаничке Косанице. У доба старих Римљана у Куршумлији (Ad Fines, крајња станица између области Далмације и Мезије), боравило је око 12.000 легионара, а са манастирског храма Свети Никола, прве задужбине великог српског жупана Стевана Немање, оглашавала су се златна звона.

          Ово поглавље садржи имена првих досељеника после протеривања Османских поробљивача, међу којима је и угледна фамилија Најдановић, чија је компанија била власник централе и здања на улазу у варош из правца тадашње махале Јоргован, сада Расадник, тик уз стену, коју називају Крш, под чијим су се кровом налазили млин са четири витла, ваљаоница сукна и вуновлачара. Стара дама се уморила, а пре две године није одолела неумитном зубу времена и отишла у историју.

          Захваљујући овој компанији ондашња варошица испод скута Самокова тридесетих година прошлог века, добила је струју.

          Фамилија Најдановић је дала знаменитог лекара др Борисава Најдановића, кардиолога светског гласа и сина му др Душана Најдановића, професора Грађевинског факултета у Београду, а такође и ратнике, солунца Душана Најдановића, капетана прве класе Милана Најдановића, који је себе уградио у слободу отаџбине на крвавим Грљенским висовима јула 1913. године, када се бугарска војска, напустивши Балкански савез, окренула против Српске војске, Никола Најдановић је погинуо у Топличком устанку 1917. године, док је Филип Најдановић био први грађанин варошице на Топлици у време дочека првог воза 6. јуна 1930. године.

          У овом поглављу се налази и списак ратника са подручја општине варошице Куршумлија, која је обухватала 17 околних села у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, а такође и приче о легендарном Вукоју Тодоровићу и Илији Коњевићу.

          Пажњу читалаца привлачи и прича о чувеном ратном хирургу, профе-сору Војиславу Воји Стојановићу, санитетском пуковнику, кардиохирургу, оснивачу и дугогодишњем директору Друге хируршке клинике у Београду и професору Медицинског факултета Београдског универзитета. Ту је још неколико имена знаменитих личности овог краја међу којима треба споменути професора др Радошина Рајовића, универзитетског професора и судију Уставног суда Србије.

          Део поглавља је посвећен НАТО агресији на СР Југославију 1999. године и обнови разорених индустријских, стамебних, инфраструктурних објеката, разорених НАТО ракетама.

          Ту је и списак занатских радњи и кафана између два светска рата и прича о Обраду Луковићу, који је из ропства у Немачкој, после ослобођења у Другом светском рату, до Куршумлије дошао пешке. Подвиг за Гинисову књигу рекорда.

          Друго поглавље садржи приче и репортаже објављиване у дневним листовима током вишегодишњег рада у новинарству и низ занимљивих прича и казивања о људима горштачког погледа и догађајима.

          Двојство новинара и књижевника аутору је помогло да се ослободи паланачког духа и створи дело вредно пажње и поштовања, које оставља дубок траг у културној баштини овог краја.

          Посебну пажњу привлачи треће поглавље. Заправо то је енциклопедија духовности и културе Куршумлије. У овој области нема села без богомоље, а Немањине задужбине, манастири Свети Никола и Света Богородица, по датуму градње, старији су од Хиландара и Богородичине цркве Notre Dame у Паризу, па отуда ову област с правом називју Косаничком Светом Гором – Косаничким Атосом.

          Ово поглавље садржи приче и легенде о настанку, страдању и обнови свих цркава, храмова и манстира у Горњој Топлици и Косаници. У овом делу књиге, између осталог, налази се и прича о боравку Василија Острошког у селу Васиљевац, по коме је то село добило назив, а верници су саградили богомољу посвећену овом свецу. Пажњу привлачи и предање о настанку манастира у Богујевцу, који је подигао Топлички паша Соколовић, посветивши га мајци, која је била прва монахиња у тој светињи, несталој у турским пустошењима православавних храмова и цркава. Занимљива су и казивања верника о чудесима у црквиштима у Спанцу, Зебицама, Невади, Мрчу и још неким божјим домовима.

          Ову књигу, дело за сва времена, како казају читаоци, Радољуб Глигоријевић је посветио супрузи Славици, кћерки Мирјани, сину Ивану, унуки Јовани, унуцима Вељку и Лазару и праунуцима Зорану и Илији да не забораве корене, традицију и обичаје нашег рода.

 Малина Савић