05
ned, feb
Три брата – три слободара
Kategorija: Društvo

Три брата – три слободара

     Крвави Балкански ратови и Велики отаџбински рат измучили су српског сељака и његову фамилију. Он је, са шајкачом на глави, у опанцима и вуненим чарапама на ногама, одан вери, краљу, отаџбини и свом српском роду, чувши црквена звона, која су огласила мобилизацију Српске војске 1912. године, одлучно стао на браник слободе, не жалећи свој живот, јер зна да га даје за највише људске идеале. Он устаје у одбрану фамилије, села, имања, отаџбине, части и достојанства сцог народа.

            И ова ратна прича из тих злих времена почиње као и многе друге. Као из бајке. У једном селу на јужним обронцима Копаоника била су три брата, патријархално васпитана. Живели су у заједничком домаћинству, у слози и љубави. Кад се отаџбина нашла у опасности, два брата одлазе на фронт да бране родну груду, а трећи остаје у селу да чува фамилију, имање, обичаје и родно огњиште да га туђини не угасе.

Тада река слободољубивих младића из сиромашних поткопаоничких, топличких и косаничких села, пешке одлази до удаљених мобилизацијских зборишта својих ратних јединица.

Међу њима, у строју одбране слободе, нашла су се и браћа Милутин и Драгутин Јевремовић, младићи горштачког погледа са заталасане Игришке висоравни код Куршумлије. Они су напорне сељачке послове, који најчешће потрају од зоре до сумрака, заменили бојним пољем, не жалећи да у борби за ослобођење земље, на олтар отаџбине, положе своје младе животе.

            Милутин је ратовао шест година верујући у сунце слободе, које је њега и његове ратне другове, родну Топлицу и Србију, обасјало у јесен 1918. године. Колико је пута јуришао кроз шуму куршума и гледао смрти у очи само он и његови саборци знају. Пратила га је ратна срећа, а када су ратни бубњеви утихнули и војна окончана, вратио се својој фамилији, њивама и ливадама и наставио ратом прекинуте сељачке послове као да се ништа страшно у његовом животу и у отаџбини није десило. Био је задовољан, зарадован и срећан што је успео да прегрми громове и олује и да часно одужи дуг домовини.

Драгутин се, такође, борио у ослободилачким ратовима Србије у којима је задобио тешке ране. Године 1915. године умро је од тифуса у Крагујевцу. Његове сени почивају на војничком гробљу у граду на Лепеници.

Драгутин, кроз чију су душу прошле све страхоте рата, за собом је оставио сина Љубисава (1911-1951), који је кадар служио у Краљевој гарди на Топчидеру и био један од најбољих војника о чему сведоче војничка признања, међу којима је и медаља ''Најбољи стрелац'', која и сада краси његову родну кућу у селу Игришту.

По ратнику Драгутину име носи његов праунук Драгутин (1952), редовни професор Рударско - геолошког факултета Универзитета у Београду, који чува успомену на своје славне претке.

- Завет је и обавеза да се сећамо наших слободара, ратника и патника, да не оду у таму заборава, и чешће се враћамо у времена када се ратовало и за слободу јуначки гинуло – каже Драгутин.

 

                                                                                   Трећи брат у бугарском ропству

 

Кад се зулум страних завојевача није могао поднети, трећи брат стаје под барјак легендарног војводе Косте Војиновића Косовца, резервног потпоручника Српске војске и предводника Топличког устанка 1917. године, чији је пожар из Немањине Куршумлије захватио Топлицу и Косаницу и читав југ поробљене Србије, затим Понишавље, Расину и Поморавље.

Милутин није имао порода, а трећи брат Милета, као комита Копаоничко - комитског одреда, после ослобођења Куршумлије, Блаца и Прокупља у Топличком устанку 1917. године, са Топличанима и Косаничанима, наставља ослободилачки поход устаника ка Мерошини и Нишу.

После жестоких борби са вишеструко надмоћнијим и боље наоружаним Аустроугарима и Бугарима на Дебелом брду, код Мерошине, бива заробљен у Мрамору, у предграђу Ниша, и одведен у бугарско ропство, одакле се вратио са ожиљцима и траумама и наставио живот у свом Игришту.

После ослобођења отаџбине 1918. године Милета је са својим саборцима пешке дошао од српско - бугарске границе до родног Игришта – казује Драгутин Јевремовић, Милетин унук.

- Наши прадедови и дедови – причао је старина Драгутин - били су људи свог времена и чврстог карактера. Чували су дух предака и старих обичаја. За њих је реч била светиња. Кад потекну сећања на њихову жртву, свака прича удахне нову снагу патриотизма на путу нашег трајања и опстајања.

Ја сам рођен и одрастао сам у кући у којој су живела браћа Драгутин (1890-1915), Милутин и Милета (1898-1989).

Милутин, носилац ''Албанске споменице'', за собом је оставио супругу Наталију, коју смо из милоште звали Тала. Потицала је из породице Илић из поткопаоничког села Парада. Она је умрла на Светог Ђорђа 1964. године, а њен брат Светислав Илић је, такође, комитовао у Топличком устанку 1917. године.

На њеном крилу одрасли смо сестра Љубица (1949), брат Љубинко (1950) и ја, јер су наши родитељи, отац Десимир (1932-2011) и мајка Јелена, звана Ленка (1926-2011), рођена Стевановић, родом из Бабића, заселка Лукова, били заокупљени целодневним и нимало лаким пословима у пољу. Ми, деца, чували смо буљук оваца и говеда.

Наталију су тако ословљавала и деца из суседних кућа у селу, јер је она увек знала да им попружи парче хлеба, грумен шећера, јабуку или какав други послатак, и тако их омилости. Била су то, иначе, оскудна времена, када се тешко живело и сиротовало.

Тих година за сељака ових беспутних и економски сиромашних крајева дрво за огрев је представљало највећи, често једини, извор прихода. Многочлане фамилије до новца и коре хлеба су тешко долазиле. Динар је био велик као кућа, а зима на планини дуга, оштра и студена. Често потраје до краја марта. Снег окопни тек почетком априла месеца.

Опори горштаци су рођени на висини, али никада нису живели на висини. Задовољавали су се малим, оним што небо и земља подаре. Нису се жалили на невоље и потешкоће, већ су корачали својим путем и трагали за својом светлошћу. Волели су људе и јуначки се опирали суровостима живота на планини.

Почетком 1941. године, када је већ мирисало на још једно немирно и зло време невреме, на нови светски рат, погибије, црне шамије, расплетене косе и несташице, прадеда Милутин, са братанцем Љубисавом, одлази у забран,  звани ''Подно шанца'', да обара дубове.

Нажалост, десила се трагедија. Прастаро стабло је пало на њега и смртно га погодило. Трагична судбина ратника и неумрлог Солунца.

Има људи који доживе дубоку старост, а за собом не оставе видљив траг. Српски ратници, актери бурних догађаја у првој половини двадесетог столећа, који су шест година бранили част и достојанство свог рода, херојски су се одупирали завојевачима, који су хтели да нас сатру и затру. Њиховом јунаштву на бојном пољу дивио се свет. Они су за собом оставили трајне успомене које заслужују незаборав.

Српски витези са Солуна су свети људи. Нису жалили своје животе за отаџбину и слободу. Отишли су у легенду и вечито памћење, отишли су да заувек живи остану. Памтиће их Србија док постоји. Њиховим бесмртним делима напајаће се далека покољења. Они су наш понос и наша светлост коју нико не може да помрачи. Успомена на њих живеће вечито.

 

                                                                          Сукнено одело и грумен воска као спасење

 

Оскудне послератне године, које су обележиле сушна и неродна лета, провале облака и гладне године, донеле су нове невоље горштацима овог и околних села и заселака.

- То доба загорчало нам је живот. Урнисало нас је. То је изнова рањавало моју душу и теже ми падало него прелазак преко албанских недохода или тешке и крваве битке у оба Балканска рата и у Великом рату. Ја студен нисам осећао. На себи сам имао чакшире и капут, одело шивено од сукна, које се израђује од чисте рунске вуне, два пара вунених чарапа, вунену поткапу и рукавице, а у торби грумен пчелињег воска, који је добро дошао кад ми је било најтеже. Восак, који по старом обичају са собом носи сваки војник кад у рат полази, даје енергију и враћа понесталу снагу.

Осим хладноће и тешко проходних предела преко снегом завејаних албанских планина, мучила нас је и глад. Дневно смо јели само по неколико зрна кукуруза како бисмо имали сутрадан шта да једемо.

            У џепу мог капута налазила се амајлија – минијатурна икона Огњене Марије. За вернике овог краја она је Блага Мара – причао је Солунац Милутин.

На тај празник, у Игришту се, у порти сеоског храма, одржава традиционални народни сабор на који дођу стотине саборана, и младих, и старих. Они на најлепши начин чувају традицију и обичаје.

 

                                                                   Паклене суше и незапамћене поплаве увећале невоље

 

            Друга половина 1917. године. Нежна и топла септембаска ноћ је заноћила на пространој Игришкој висоравни. Фамилија Јевремовић на окупу, крај огњишта, ватришта и полазишта, које се привремено налази у новосаграђеној кошари са кровом од папрати, јер сламе није било ни за лек.

            Недаће ратног вихора сустижу једна другу. Наиме, после слома Топличког устанка 1917. године, јединог у тада поробљеној Европи, горела су многа поткопаоничка, топличка и косаничка села (Доње Мрче, Сеоце, заселак Шиповац, Сагоњево, Коњува...).

И домови житеља Игришта су опљачкани, а потом нестали у ватреној стихији бугарског окупатора удруженог са Арнаутима.

- На средини кошаре се налазило огњиште око кога се чељад окупљала. На веригама је окачен котао за кување варенике и јела од кромпира, пасуља и других намирница, а хранили су се оним што су у природи нашли, јер је ватрена стихија прогутала и куће, и сву летину, и храну за стоку. Спавали смо у тој кошари, око ватре, и грејали измучену и напаћену душу.

Како залечити дубоке ране ратних вихора, али и превазићи невоље, које сељанима доносе временске непогоде, које, тих мучних година, попримају размере елементарне непогоде?

            - Проклети рат је однео многе људске животе у цвету младости, материјална добра, такође, али недаће људи у брдима, у послератним годинама, увећавају временске неприлике, дуготрајна суша и провале облака, које не памте ни најстарији мештани ових и лети, и зими, тешко доступних крајева у којима је брдски коњић једино превозно средство.

            Људски животи мојих сабораца и осталих јунака широм Србије не могу да се поврате. Нама и будућим нараштајима остаје заветни аманет да их памтимо, сећамо их се и никада их не заборавимо, јер су делима и својим животима заслужили вечност.

Кад дочекасмо слободу, мислили смо, све ће бити лакше и једноставније, јер је слобода сунце које најтоплије сија. Под сјајем родне звезде, с вером у Господа Бога и ведрије дане, обновићемо спаљене куће и друга изгубљена материјална добра – говорио је старина Милутин, који је живео у заједници са братом Милетом и братанцем Љубисавом.

- Последња ратна година остаће упамћена по суши која је узела свој велики данак. Завладале су тропске врелине, а последице суше су биле толике да се ни у наредној години нисмо опоравили. Температура ваздуха је достизала и четрдесет степени Целзијусових. Гори и небо, и земља. Неродна лета и оскудне године!

Род пшенице је преполовљен, кукуруз су паклене врућине обрале пре времена, почетком августа, воће такође. Трава на пашњацима је спржена, читави комплекси шума су пожутели, а неколико извора и бунара је пресушило. Суша је ''попила'' и воду планинских речица и потока. Не памти се да су њихова корита била сува. Људи постају брижни. Глад куца на врата, а до проклетих пара се тешко долази.

Тешка и претешка је била и 1924. година. У аналима метеорологије је забележена као година са најизраженијом сушом током минулог века. Дуго је период без кише потрајао, а корито реке Топлице, за које ни најстарији људи дуж њеног тока, од извора у шумама Блажева, код Бруса, до утоке у Јужну Мораву, не памте да је остајало без воде, беше суво. Свело се на свега три вира воде. Један се налазио у Влахињи, други у Данковићу, а трећи у Пепељевцу, селу надомак Куршумлије.

Последице суше дуго нису отклоњене, а читав овај крај 1937. године захватише вишедневне обилне кише са провалом облака. Потоп! Надошле бујице носе све пред собом. Мислили смо да је наступило задње време, да је настао смак света.

Незапамћена водена стихија захватила је подручја Копаоника, Топлице и Косанице. Обилне кише, праћене олујним ветровима, почеле су да лију као из кабла 19. јула увече. Падале су без прекида до 20. јула, до дубоко у ноћ, а провала облака се поновила и сутрадан. Села на обалама Топлице, Бањске и Косанице, нашла су се под водом. Висина пловног таласа Топлице, који су имали огромну снагу, на многим местима достизала је пет метара. Да је то тако потврђује пример велике челичне касе, тешке неколико тона, која се налазила у просторијама Електричне централе у Прокупљу. Ту касу је водена стихија низводно носила више од два километра.

Готово сви мостови на овим рекама су нестали у набујалим таласима. Знатна оштећења је претрпела и пруга Ниш - Куршумлија. Бујице су разориле и путеве претворивши их у ровине, тако да је не мали број села био не само под водом, већ и одсечен од света. Било је и људских жртава, а помоћи ниоткуда. Ко ће коме да помогне кад је све живо тешко погођено непогодом за Гинисову књигу рекорда, чије су нас последице пратиле неколико наредних мучних година.

            Жито на њивама посне и шкрте земље је било уништено, сено у пластовима однето у дубодолине, извори и бунари загађени, па су сточари муку мучили са водосанбдевањем, али и са исхраном стоке преко љуте зиме. Спас су нашли у лисницима, зеленој храстовој шуми, коју су довлачили из забрана до торова да брави брсте суву, а зелену шуму.

Људи су били принуђени да захтевају од власти да их за ту годину ослободи плаћања пореских и других обавеза према држави, јер ''смо по све постали сиромашни!'', како су навели у свом захтеву надлежним органима.

На слици: Милета, Драгутин и Милутин Јевремовић