У Горњој Топлици и Косаници, нарочито у копаоничком крају, има села и заселака у којима никако не можете видети пет-шест кућа близу једна до друге. Дођете у село, а насеља нигде на видику. Видите два-три дома, често само једну кућу, којој се приближавате или испред које сте застали. Таква су села Магово, Трећак, Иричићи, Љутова, Паваштица и многа друга. Смештена у врлетима, на косинама и ћувицима, скривена у брдима и густим шумама, далеко од путева. Та насеља су најчешће била база комитског штаба и устаника Косте Војиновића Косовца.

Познато је да је у Топличком устанку 1917. године било и жена. Оне су имале значајну улогу, а неке су извршавале и посебне задатке. Осим курирских послова, сакупљале су одећу, обућу и припремале храну за устанике. Плеле су чарапе, џемпере, рукавице, али су сакупљале и муницију, и оружје.

У штабу Косте Војиновића, према казивању комита Драгослава Ивића из села Мрче и Петра Петровића из насеља Миоковићи, увек су се налазиле две-три жене, које су припремале храну и обављале друге послове.

Највише су пословале Милунка Луне Антић, рођ. Ковачевић и Јефимија Ковачевић из Блажева, код Бруса, затим Даница Несторовић из Магова, код Куршумлије, Станија Глигоријевић (Гилић) и Мира Милетић из села Мрче, Велика Николић из Трећака и Станка Петровић из Миоковића, села, које је тада припадало бившој Блажевској општини, а сада општини Лепосавић.

Станка Петровић из села Миоковића имала је кћерку Крстину, девојку лепотицу. Војиновић је намеравао да се с њом ожени. Нажалост, обоје нису дочекали да их обасја сунце слободе.

У најтежим данима за устанике, за време борби и преко зиме, Крстина се од Бугара склањала код Данице Несторовић у селу Магову и код Станије Глигоријевић (Гилић) у насељу Мрче, кријући се као Ружа и под другим именима.

Према сећању комите Крсмана Милићевића из села Мрче, после доношења одлуке о формирању Ибарско-копаоничког комитског одреда, Војиновић је у Иричићима затекао Милунку Ковачевић, Даницу Несторовић и Станију Глигоријевић (Гилић) које су донеле помоћ, прикупљену за ратнике. Војвода их је позвао у штаб и поверио им да израде прву заставу одреда. Војиновић је урадио нацрт заставе и објаснио им како то да изведу. У време окупације то није било лако и једноставно, јер је проблем представљао материјал. Али, вредне брђанке су се снашле. Сашиле су заставу и на њој извезле текст следеће садржине: ''СМРТ ИЛИ СЛОБОДА – КОПАОНИЧКИ ОДРЕД КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА ''.

На том послу највише се ангажовала Милунка Луне Антић. Ношење и чување заставе одреда Коста Војиновић је поверио комити Јанићију Димићу из Белог Поља код Бруса. После Димићеве погибије у устанку, његова мајка је заставу, да не би пала у руке окупатора, склонила на сигурно место. О њеној даљој судбини нема поузданих података.

Даница Несторовић је последњих неколико година живота провела у Куршумлији. Угасила се, кажу, као свећа, у 120. години живота.

Осим Милунке и Данице, слободу је дочекала и Станија Глигоријевић (Гилић), којој су Бугари, у чувеном покољу Мрчана, бајонетима задали убоде по читавом телу.

У топличком и косаничком крају, који, како на једном споменику пише, увек немиран беше, ратовање је некада било често и зло ''занимање''. У овој области, колевки слободарства, голоруки горштаци јуначки су бранили слободу, част, достојанство и прадедовска огњишта. Око тих огњишта и сада живи прича о Топличком устанку 1917. године, која се верно преноси нараштајима.

Напаћени народ се тада побунио против регрутовања српских младића у бугарску војску, терора окупатора и намере Бугара да регрутовањем способних Срба од 17 до 50 година старости ове пошаље на фронт и натера их да пушке упере против рођене браће.

На Копаонику Коста Војиновић Косовац (његови порекло воде са Косова и Метохије, па му отуда надимак Косовац), у лето 1916. године, формира Копаоничко-комитски одред, а у зиму, тачније 13/26. фебруара 1917. године, устаници ослобађају Куршумлију. Ту, у првом ослобођеном месту у устанку, војвода Коста Војиновић Косовац, резервни потпоручних Српске војске, рођен у Смедереву 1891. године, студент Више трговачке академије у Бечу, проглашава устанак, чији пожар убрзо прелази границе Косанице и Топлице и захвата Јабланицу, Расину и Понишавље. Ослобођени су Блаце, Прокупље, Лебане, Медвеђа, Рибарска Бања, Сокобања, устаници су продрли у предграђе Ниша.

Међутим, ослобођена територија, комитска држава, није могла дуго да се брани. Удружене снаге окупатора, са пет дивизија, у крви су угушиле устанак и предузеле погром над становништвом ослобођених крајева. У поткопаоничком крају горела су многа села: Бело Поље, Иричићи, Блажево, Мрче, Калиманци, Сагоњево, Коњува, Игриште, Крчмаре...

Р. Глигоријевић